Наша школа: часопис за теорију и праксу васпитања и образовања

МОНОГРАФИЈА О ХЕРЦЕГОВАЧКОЈ ШКОЛИ

2025-11-10T12:24:02+00:00

Приказ књиге: Проф. др Миленко Кундачина, Основна школа у Берковићима (1889–2024), Издавачка кућа Само корак, Београд 2024, 545 стр.

ИЗАЗОВИ И ПЕРСПЕКТИВЕ МЕТОДИКА НАСТАВЕ

2025-11-10T10:50:47+00:00

Циљ рада био је идентификовање кључних изазова и антиципација могућих перспектива развоја методика савремене наставе. Метатеоријско-компаративном анализом и синтезом установљени су и егземпларно илустровани доминантни епистемолошко-конститутивни, есенцијално-проблемски, парадигматско-концепцијски изазови и потенцијалне могућности њиховог превазилажења у оквирима развоја методика ефикасне наставе. Идентификовани су сљедећи изазови: појмовно-терминолошка и научно-предметна неразграниченост методика наставе општеобразовних предмета са осталим тангентним педагошким и другим наукама, неконституисаност методика стручне теоријске и практичне средњошколске наставе, ограничења и супротности сцијентизације и педагогизације методика наставе, њихова преовлађујућа утемељеност на конзервативној (и дјелимично на рационалистичкој) дидактичкој парадигми, те доминација система и модела традиционалне предавачке и предавачко-приказивачке наставе. Могуће развојне перспективе методика наставе су: терминолошко и предметно-проблемско разграничавање методика општеобразовних предмета са тангентним научним дисциплинама, интердисциплинарно и мултидисциплинарно превазилажење њихове сцијентизације и педагогизације, компетентна тимска реализација истраживачких пројеката и на њиховим резултатима конституисање егземпларних модела првих методика стручно-теоријске и стручно-практичне средњошколске наставе, заснивање методичких концепција претежно на конструктивној и холистичкој дидактичкој парадигми, те експериментално развијање, валоризација и дисеминација система иновативне наставе и њихова тематски и исходишно педагошки дјелотворна имплементација.

ИЗАЗОВИ И ПЕРСПЕКТИВЕ МЕТОДОЛОГИЈЕ ПЕДАГОГИЈЕ

2025-11-10T11:06:01+00:00

Методологија педагогије (методологија педагошких истраживања), као и друге педагошке научне дисциплине, посљедњих деценија прошлог и у првим деценијама овог вијека налази се пред бројним изазовима. На општем нивоу, глобализација и савремене информатичко - комуникационе технологије детерминисале су свеопшту кризу васпитања (педагошка емпирија) али и кризу научности педагогије (педагошке теорије). Педагогија као наука о васпитању временски сувише дуго бавила се осмишљавањем и примјеном општих научних парадигми (позитивизам; постпозитивизам; критичка теорија; конструктивизам) у сфери васпитања и образовања. Квантитативна и квалитативна истраживачка парадигма означене на антиподима континума „броја“ и „ријечи“ изражавају међусобну супротстављеност терминолошки означену као „рат парадигми“. Излази из те супротстављености не налазе се путем „научне револуције“ (С. Т. Кун) нити „науче еволуције“ (К. Р. Попер) већ у трагању за „мостовима“ између њих или на осмишљавању и уобличавању „треће“ парадигме.

ОТВОРЕНО ВАСПИТАЊЕ И ИНТУИТИВНИ УМ

2025-11-10T11:27:09+00:00

Отворено васпитање није нова идеја (Елен Кеј, Надежда Крупскаја), али тек данас, захваљујући пермисивности потрошачког друштва, она добија своју практичку потку и све јасније теоријско поткрепљење. Та пермисивност, која усељава и у васпитање, није изданак само промене друштвено-економских услова и из њих израсле нове идеолошке нео-либералне утемељености потрошачког друштва. За истинске промене у друштву, осим јачања производних снага и мењања производних и друштвених односа као материјалне подлоге сваке промене, неопходан је и суштински развој индивидуалних снага чије јачање омогућује промену фокуса индивидуалне и колективне свести његовим преусмеравањем ка пермисивном усаглашавању чиме се мења природа аутори тета, па се сучељавање индивидуалности и друштвености одиграва на вишем нивоу. Нове нужде рађају нове снаге, и оне се појављују, не по нечијој жељи, волшебно, већ освешћавањем постајуће стварности новим формама њене објективизације захваљујући новом начину виртуелизације стварности који се не заснива само на рационалности као што на први поглед изгледа. Најједноставније речено за слободу и њено ширење неопходно је бити способан да желиш слободу, али да би та жеља ојачала потребно је утемељење које више није само рационално – материјално већ и духовно. Јачање индивидуалних сна га стога није ништа друго до јачање самосвести о могућности слободе која је једини ослонац напретка при утемељењу личности. Да би се та самосвест будила неопходни су, као што смо истакли, нови начини и нова средства виртуелизације стварности. У нашем времену она се појављују у облику виртуелне реалности и вештачке интелигенције, које буде зебњу и наду. Зебњу, јер се плашимо застарелости и стога непотребности човека. Дигитализација, дакле, продубљује оправдану стрепњу од још дубље алијенације. Али човек је парадоксално биће за које је у опасности спасоносно (Хајдегер). Нови начин виртуелизације стварности помоћу виртуелне реалности и вештачке интелигенције не само да шири простор рационалности преко граница човековог разума, већ нас, истовремено, враћа уму. То враћање уму заснива се на враћању интуицији од које смо као род почели. Ум може да делује само као слободан, а да би био такав мора се ослањати и на интуицију. Нада је, дакле, у томе да ће интуитивни ум изнова отворити старе, али неискориштене потенцијале рода на један нови начин чије могућности зависе од сваког од нас као личности.

ИЗАЗОВИ И ПЕРСПЕКТИВЕ ПЕДАГОГИЈЕ У ПОСТМОДЕРНИ

2025-11-10T11:35:45+00:00

У времену интензивних друштвених, културних и политичких промјена, нарочито у друштвима у транзицији, васпитно-образовни систем суочава се са бројним изазовима. Традиционалне педагошке парадигме више не задовољавају потребе савременог човјека, те је неопходно преиспитати њихову релевантност у условима постмодерне. Постмодерна, као епистемолошки и културни пројекат, доводи у питање појмове универзалности, објективности и централизованих вриједносних система, чиме директно утиче на теорију и праксу педагошког дјеловања. Овај рад има за циљ да анализира постмодернистичке изазове у педагогији, преиспита њихов потенцијал за реконцептуализацију образовне праксе, као и да сагледа могуће перспективе развоја педагошке науке у постмодерном контексту.

ПЕДАГОГИЈА У ЕУРОПСКОМ КВАЛИФИКАЦИЈСКОМ ОКВИРУ: Хрватски контекст

2025-11-10T11:43:44+00:00

Еуропска унија прије свега је утемељена због слободног кретања капитала, радне снаге, роба и услуга. Кретање радне снаге олакшава Еуропски квалификацијски оквир, модел успостављен 2008. године заједно с националним квалификацијским оквирима свих држава чланица Еуропске уније. Темељи се на исходима учења стеченим кроз све облике (формално, неформално и информално) и све разине (од основног до ви соког) одгоја, образовања и учења, закључно с докторатом знаности, како би се одредиле разина, обујам и профил компетентности свакога тко конкурира за укључива ње у тржиште рада. Уз 27 држава чланица Еуропске уније, које су развиле националне квалификацијске оквире, још 11 земаља кандидата, потенцијалних кандидата и земаља с посебним статусом ради на проведби Еуропског квалификацијског оквира. Из земаља насталих на простору некадашње Југославије међу њима су Босна и Херцеговина, Црна Гора, Сјеверна Македонија и Србија. У овом раду критички се преиспитују ти процеси заједно с експанзијом економизације, психологизације и информатизације у су временој школи, због чега је умјесто цјеловитог приступа одгоју и образовању фокус пажње преусмјерен на развој компетенција за тржиште рада. На крају се дају темељ на обиљежја стандарда занимања и стандарда квалификације педагога, као струке и као професије, у складу с Хрватским и Еуропским квалификацијским оквиром, која су израдили педагози који на јавним свеучилиштима изводе свих пет студија педагогије у Хрватској. Посебно се истичу импликације које ти документи имају на даљњи развој педагогије и педагога.

ИЗАЗОВИ И ПЕРСПЕКТИВЕ РАЗВОЈА ДИДАКТИКЕ

2025-11-10T11:53:28+00:00

Дидактика као педагошка дисциплина која проучава опште проблеме васпитања, образовања, учења и развоја у оквирима наставе мењала се упоредо са друштвено-економским и техничко-технолошким променама. Још од Ј. А. Коменског и његове „Велике дидактике“ мењале су се концепције васпитно-образовног рада, формирале нове парадигме и померале упоришне тачке у разумевању основних премиса васпитања и образовања. Полазећи од чињенице да су се све промене преламале кроз позиционирање ученика и наставника у васпитно-образовном раду као и кроз промишљања о месту и улози наставног садржаја, фокус рада је базиран на елементима дидактичког троугла са циљем да се идентификују изазови које ће морати „претрпети“ ученик, наставник, наставни садржај али и наставна технологија као дидактичка логистика. Кроз промишљања о изазовима који стоје пред дидактиком, са аспекта надолазећих глобализацијских промена, покушаћемо идентификовати и расветлити перспективу њеног даљег развоја у времену које је пред нама.

ИЗАЗОВИ И ПЕРСПЕКТИВЕ РАЗВОЈА ПЕДАГОГИЈЕ СЛОБОДНОГ ВРЕМЕНА

2025-11-10T12:02:12+00:00

Педагогија слободног времена је педагошка научна дисциплина новијег дату ма. Њену конститутивност прате слични проблеми који прате педагошку науку и остале педагошке научне дисциплине. Теоријска мисао о слободном времену има дуг историјски период, од антике до савременог доба, у оквиру филозофско-социолошке и педагошке мисли. Та мисао је уобличавана на основу различитих схватања и тумачења слободног времена. Циљ рада је да се на основу анализе теоријских схватања о слободном времену укаже на изазове и перспективе развоја педагогије слободног времена. Анализирана су теоријска схватања слободног времена, поимање питања слободе у слободном времену, дефиниције слободног времена, те најпознатије психолошко-социолошке теорије слободног времена. На основу анализе теоријских схватања слободног времена могуће је уочити настајање и развој различитих теоријских приступа слободном времену, те развој посебних традиционалних концепција слободног времена. Историјски посматрано, теоријска мисао о слободном времену најчешће се сводила на поимање и тумачење феномена слободе. У психолошко-социолошким теоријама доминира субјективистичко схватање слободног времена. У савременој педагогији слободног времена наведена схватања при падају општој теорији о слободном времену. Недостатак такве теорије је у томе што она не садржи изведбене моделе као битан структурни елемент на основу којих би се могло дјеловати у пракси слободног времена. Савремена педагогија слободног времена развија два аспекта, васпитање за слободно и васпитање у слободном времену, што представља велики изазов за њен развој у будућности. Велики изазов представљају и бројна неријешена теоријско-методолошка питања. Педагогији слободног времена су потребне нове методолошке преоријентације. Достигнути научни ниво развоја указује да педагогија слободног времена има перспективу у будућности.

НАУЧНА И НАСТАВНА ПОЗИЦИЈА ИСТОРИЈЕ ПЕДАГОГИЈЕ

2025-11-10T12:09:42+00:00

Примарна и секундарна дисциплинаризација, еволуција развоја историје педагогије као научне дисциплине, методологија историјско-педагошких истраживања, представљају аспекте који су имали утицај на научну и наставну позицију историје педагогије. За теоретичаре примарни и секундарни аспекти дисциплинаризације су дијалектички повезани с обзиром да је педагогија заједно са њеним уже-научним дисциплинама утемељена на већ постојећем подручју професионалног дјеловања других наука. Значај изучавања историје педагогије огледа се у откривању узрочно-посљедичних веза које повезују прошлу и садашњу педагошку мисао и тражењу научно-валидног објашњења о настајању разлика у мишљењима, организацији и ефектима одређених педагошких појава. Историја педагогије у току еволуције свога развоја имала је хеуристичку функцију, која је утицала на њено предметно-методолошко поље дјеловања (од морално-васпитног до методолошког, теоријског и прогностичког). Научна и наставна позиција историје педагогије допринијела је да има фундаменталну улогу у унапређењу подручја васпитања и образовања, промовисању могућих начина унапређења наставне праксе. У раду се жели указати на еволуцију развоја историје педагогије као научне дисциплине, затим академску институционализацију историје педагогије, те актуелне проблеме у области историје педагогије. Добијени резултати теоријског проучавања указали су на актуелне проблеме у подручју историје педагогије везане за недостатак примарних, секундарних и терцијарних извора, све до различитог историјског и културног контекста који отежавају правилно разумијевање педагошких сазнања у прошлости. Перспективе и стратегије развоја историје педагогије на основу добијених резултата теоријског проучавања не зависе од проширивања и обогаћивања теоријско-методолошки утемељених сазнања, већ тенденција и домета замјене историјско-педагошке дескрипције за научну анализу одређеног предметно-методолошког поља дјеловања. Мотивација за то је селекција трајније вриједног, позитивног педагошког наслијеђа све до развојно-апликативних, теоријских и емпиријских историјско-педагошких истраживања значајних за даљи развој историје педагогије као научне дисциплине.

ИЗАЗОВИ И ПЕРСПЕКТИВЕ РАЗВОЈА КОМПАРАТИВНЕ ПЕДАГОГИЈЕ

2025-11-10T12:17:15+00:00

У савременом свијету компаративна педагогија се суочава с низом изазова који обликују њен развој као научне и наставне дисциплине. Истраживање кључних изазова компаративне педагогије оријентисано је, прије свега, на методолошке препреке у компаративним истраживањима, недовољну интеграцију са другим научним дисциплинама, културалне и контекстуалне факторе који отежавају генерализацију резултата, те политичке и економске утицаје попут глобализације и образовних реформи. С друге стране, технолошки напредак, међународна сарадња истраживача и критички приступи образовању нуде нове перспективе за развој компаративне педагогије с нагласком на унапређење образовних политика, развој интердисциплинарних приступа, глобалну сарадњу, одрживост, иновације у образовању и повезивање истраживања и васпитно-образовне праксе. Закључно, компаративна педагогија представља непроцјењив ресурс за истраживање и унапређење образовних пракси у различитим контекстима. Кроз разумијевање изазова и перспектива које ова дисциплина нуди, могуће је развити иновативне приступе који не само да побољшавају квалитет образовања, већ и оснажују дјецу и наставнике широм свијета. Улога компаративне педагогије као научне и наставне дисциплине је кључна у обликовању образовних политика које одговарају на динамичне друштвене, економске и културне промјене, истовремено стварајући темеље за одржив и инклузиван васпитно - образовни систем.